Свеукупно 4 Доприноси у овој категорији
Ovde ce biti uputstvo za koriscenje...
--%>

Тематске збирке ➜ Бранко Радичевић

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28.03.1824 – Беч, 30.06.1853) је зачетник српске романтичарске поезије и уз Змаја и Лазу Костића њен најзначајнији представник. Осим књижевне, његова вредност је и књижевноисторијска јер је појава његове прве књиге прекретница у српској поезији и почетак српске уметничке лирике, па тако и чувена Антологија новије српске лирике Богдана Поповића из 1911. почиње Бранковим песмама. Рођен као Алексије Радичевић, превео је своје име грчког порекла у њену српску верзију Бранко. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, и о тим гимназијским данима ће касније написати своју најпознатију песму „Ђачки растанак“ која између осталог пева и о националном уједињењу. Преселивши се у Беч, почео је да студира право али је после три године одустао. Касније је уписао медицину, не успевши да доврши студије због болести и преране смрти. Уз одлазак у Беч где се сусрео са немачким романтизмом, пресудан за његово песничко обликовање био је Вуков утицај, то јест утицај народне поезије коју му је Вук предочио. Године 1847. поред Његошевог Горског вијенца, Даничићевог Рата за српски језик и правопис и Вуковог превода Новог завета, изашле су и Бранкове Песме написане на народном језику. Многе своје раније стихове он је за ову сврху прерадио у духу народне поезије. То је књига која га је прославила, мада је најпре била забрањена у Србији због политичких ставова и еротског садржаја. Уз лирске песме, ту су заступљене и баладе и поеме. Писао је и епску поезију, мада је она мање успела од лирске - две епске песме „Гојко“ и „Хајдуков гроб“ објавио је у својој другој књизи 1851. По Вуковом савету, након што је Бранко умро, његов отац Теодор Радичевић издао је 1862. и трећу књигу Бранкове поезије изабравши 18 песама из рукописа, међу којима су се нашле и „Туга и опомена“, „Кад млидијах умрети“ и „Укор“. Већи део Бранкових песама објављен је посмртно, тек 1923. кад их је објавио књижар И. Ђ. Ђурђевић. Међу тим песмама била је и поема „Безимена“ коју неки критичари сврставају у роман у стиховима. Народне мотиве своје поезије он обрађује на непосредан начин, али и са елементима рококоа и бидермајера те под утицајем војвођанске грађанске лирике. Мотиви чулности и слављења животних радости су уткани у његову најважнију тему пролазности и растанка. Због отворене путености и еротске фриволности појединих песама због којих се неретко називају Бранковим „враголанкама“, замерали су му пуритански настројени критичари, а неки стихови цензурисани приликом објављивања. Слављен најпре као песник љубавних песама и елегија, писао је и сатиричне и родољубиве песме. Песник Сремских Карловаца и Дунава, устрептале младости и чулне љубави али и меланхолије растанка, није само на народној књижевности и језику засновао уметничку поезију, већ је европски романтизам увео у српску књижевност.

Сортирање:
3

Књиге

Музика и звук

Слике